Tiha generacija
Generacija Q, ili tiha generacija, kako ju je nazvao Thomas L. Friedman, nastala je kao logičan sled dodađaja, kao odgovor na socijalnu i ekonomsku strukturu duštva dvadeset prvog veka. Teškoće pri pronalaženju posla, privremni poslovi, velika socijalna nesigurnost, niske plate, ekološki problemi, čine da ova generacija bude tiha. Jer ako se već nije pobunila, ostaje joj jedino da bude apatična i da ne obraća pažnju na svet oko sebe.
Sistem sigurnosti i stabilnosti zamenjen je fleksibilnošću i privremenošću. Zaštita radnika se smanjila, dok najrazličitiji zakoni štite poslodavce. Tako je npr. u Francuskoj 2006. godine Low cost generation pokrenula velike proteste protiv ugovora o prvom poslu (Contrat premiere embauche) po kome je kompanija mogla da zaposli mlade do 26 godina i da ih u roku od dve godine otpusti bez ikakvog upozorenja i obrazloženja. U Italiji je situacija još gora. 2003. godine usvojen je zakon po kome kompanije dobijaju velike poreske olakšice ako zaposle mlade. Ovo je navelo poslodavce da zamenjuju osoblje kako prestane da bude „mlado“, tako da se jedan zakon koji je trebalo da pomogne mladima pri zapošljavanju, izvitoperio i napravio situaciju još gorom i stresnijom.
Do skoro smo verovali u priču o sigurnom poslu posle fakulteta, ili barem sigurnijem nego da smo se odlučili da se zaustavimo na srednjoškolskom obrazovanju. Činjenice dokazuju suprotno. U Italiji se potražnja za fakultetski obrazovanim radnicima smanjila za 50% od 2003 do 2005. godine. Traže se električari, računovođe, strugari. Statistika govori da u Italiji 60% zaposlenih radi preko 40 sati nedeljno, 22% više od 45 sati, 13. plata ne postoji i ogroman broj zaposlenih radi 2 posla.
U našoj zemlji je situacija je sledeća: ako se odlučite da ostanete u njoj, i da okušate sreću, a pri tom imate fakultetsku diplomu, čekaće vas posle niza intervjua jedna rečenica, perfidno smišljena: „Prekvalifikovani ste!“ Da li je trebalo da prekinete studije na polovini i odete tada na razgovor za posao? Poslodavcima se zapravo, mnogo više isplati da zaposle jednog srednjoškolca sa kursem nekog stranog jezika, kursem za programiranje i po mogućstvu još nekim kursem nego jednog diplomiranog elektroinženjera. S druge strane, danas su sekretarice fakultetski obrazovane osobe, na šalterima banaka rade diplomirani ekonomisti.
Bez socijalne sigurnosti, bez dovoljnih finansijskih sredstava, teško je praviti planove. U Americi odavno ne postoje sigurna radna mesta. U Evropi privremni ugovori postaju sve češća pojava. Siromaštvo se širi sve više u zemljama Trećeg Sveta. Standard pada. Menja se demografska struktura. Mladi širom Evrope žive i dalje sa roditeljima. Čak i ako mogu svojom platom da pokriju troškove stanovanja, da plate račune i hranu, nikako ne mogu da razmišljaju o kupovini odeće. A planiranje porodice? Bebe se danas smatraju luksuzom. Postale su stvar prestiža, statusni simbol.
objavljeno u časopisu RLN(3. broj)
